Kratka procedura za tačno poređenje dubine tanjira
U praksi često dobijemo tanjir koji „izgleda duboko“, ali se ponaša kao plitak čim ga napunimo. Naš tim zato poređenje vodi kroz merljive korake, a ne kroz utisak sa police. Cilj je da se izbegne mešanje unutrašnje i spoljne dubine u jednoj proceni.
Prvi korak je da definišemo dve mere: unutrašnju dubinu (od najniže tačke dna do gornje ivice iznutra) i spoljašnju dubinu (od spoljnog dna do vrha oboda). Greška nastaje kada se spoljašnja dubina koristi kao pokazatelj zapremine. Posebno kod tanjira sa visokom nožicom, spoljašnja dubina može da „prevari“.
Drugi korak je merenje kod kuće sa lenjirom ili metrom i ravnom podlogom. Tanjir postavimo na sto, izmerimo ukupnu visinu, zatim izmerimo visinu nožice ili prstena, pa izračunamo koliko realno ostaje za „posudu“. Unutrašnju dubinu merimo tako što lenjir naslonimo preko ivice i spustimo do najniže tačke unutra.
Treći korak je da proverimo profil dna: da li je dno ravno, blago zaobljeno ili ima centralnu udubinu. Dva tanjira mogu imati istu unutrašnju dubinu, ali različitu korisnu površinu za hranu zbog nagiba zidova. Zbog toga u poređenju uvek gledamo i ugao bočnih strana, ne samo broj u milimetrima.
Kod supe i čorbe fokus nam je na kombinaciji unutrašnje dubine i visine oboda, jer to utiče na rizik od prosipanja pri nošenju. Preplitak tanjir može da bude problem i ako je širok, jer talasanje tečnosti lakše prelazi ivicu. Za supe obično biramo dublji profil sa umerenim prečnikom, da porcija bude stabilnija.
Za testeninu gledamo drugačiji slučaj: potreban je „džep“ u centru da sos ostane u tanjiru, ali i dovoljno široka zona da se porcija rasporedi. Greška je uzeti veoma dubok tanjir sa uskim otvorom, jer otežava mešanje i serviranje. U poređenju koristimo odnos prečnika otvora i unutrašnje dubine, a ne samo jednu meru.
Za doručak (kaše, jogurt sa dodacima, jaja) često je praktičan srednje dubok tanjir koji sprečava da sadržaj „beži“ preko ivice. Međutim, ako je unutrašnje dno previše zaobljeno, sečenje i skupljanje hrane može biti nezgodno. Zato uz dubinu proveravamo i koliko je velika ravna zona u sredini.
U restoranu se dubina poredi i kroz logistiku: slaganje, težinu i prostor u mašini za pranje sudova. Česta greška je da se izabere tanjir sa velikom spoljašnjom dubinom koja smanjuje kapacitet u korpama i povećava broj ciklusa. Mi zato uzimamo uzorak i testiramo slaganje u realnim uslovima pre naručivanja većih količina.
Za decu nam je bitna stabilnost hrane i manji rizik od prevrtanja, pa posmatramo nožicu i širinu oslonca. Dublji tanjir sa uskim postoljem može biti manje stabilan od plićeg sa širokim prstenom. U proceni upoređujemo spoljašnji prečnik oslonca sa ukupnom visinom, jer taj odnos često predviđa stabilnost na stolu.
Materijal utiče na osećaj dubine i na to kako se hrana ponaša uz zidove. Deblji porcelan i kamenina mogu vizuelno „pojestI“ unutrašnju zapreminu jer zauzimaju više prostora u zidu, dok tanji materijali deluju dublje pri istoj spoljašnjoj meri. U praksi merimo unutrašnju dubinu i prečnik otvora na konkretnom komadu, bez oslanjanja na katalogšku sliku.